Jedna od osnovnih postavki homeopatije je da bolest nije zaseban entitet. Bolest, kao takva, ne postoji. U skladu sa polaznim stanovištem ove nauke, da svaki čovek ima životnu energiju (vitalnu silu) koja ga održava u stanju harmonije i da je zdravlje dinamičan proces prilagođavanja, bolest je znak da je ta energija trenutno narušena. U skladu sa tim, simptomi su signali otpora kojima se organizam bori za ravnotežu, a protiv problema koji su ga zadesili. A sa tim u vezi, simptomi nisu određeni bolešću, već ih određuje individualnost osobe.
Zato se homeopate ne trude da suzbiju simptome. Oni simptome proučavaju, i preko saznanja o njima ulaze u suštinu posebnosti pojedinca.
Homeopatija se zasniva na četiri osnovna zakona:
1. Prvi zakon je zakon sličnosti – similia similibus curentur ili: slično se sličnim leči. To znači sledeće: supstance koje kod zdravog čoveka izazivaju određene simptome, koriste se za lečenje osobe koja u određenom momentu (periodu) ima iste simptome. Tri su osnovne pretpostavke zakona sličnosti:
– skup datih simptoma nije bolest; to je odbrambena reakcija organizma, nastala mobilisanjem životne energije;
– organizam najbolje zna šta mu je činiti – simptomi su izraz njegove optimalne reakcije i njima on nastoji da uspostavi izgubljenu ravnotezu;
– zato se organizmu najbolje može pomoći ako se simptomi potpomognu u njihovom delovanju. Ukoliko bi se simptomi suzbijali, odbrambene snage bi slabile, a organizmu bi ubuduće stalno bila potrebna pomoć spolja.
2. Drugi zakon homeopatije je Heringov* zakon ili zakon pravca lečenja. To znači da se ozdravljenje kreće prema poznatom obrascu:
– od unutra ka spolja – simptomi se kreću od unutrašnjih organa prema koži;
– od važnijih organa ka manje važnim – simptomi se povlače, npr. sa srca na zglobove, sa pluća se pomeraju na grlo, sa grla na nos;
– odozgo na dole – npr. pacijent ima kožne probleme na licu, a nakon leka simptomi se spuštaju na kožu oko struka; bolovi u ramenu, zatim u kuku i na kraju u skočnom zglobu;
– od najnovijih simptoma ka starijim – najpre se povlače simptomi koji su nedavno nastali a najduže se zadržavaju najstariji simptomi, što znači da se povlače obrnutim redosledom od redosleda nastajanja.
* Zanimljivo je da je Konstantin Hering, dok je studirao medicinu u Lajpcigu, bio angažovan da napiše naučni rad koji bi opovrgao homeopatiju. Dok je čitao Hanemanove radove, promenio je mišljenje, upoznao Hanemana i postao njegov lični prijatelj. Povremeno je predavao matematiku i prirodne nauke na Blohmanovom institutu u Drezdenu. 1826. godine je poslat u Surinam, u ekspediciju. Tamo je ostao do 1833. kada se preselio u Pensilvaniju i postao pionir u širenju homeopatije u Americi, gde je osnovao prvu školu homeopatije.
3. Treći zakon homeopatije je zakon jednog leka. Terapeuti klasične homeopatije će osobi odrediti uvek samo jedan lek, i to onaj čija simptomska slika odgovara ustanovljenim simptomima kod osobe. Homeopatija smatra da, ako ne odgovara specifičnoj individualnoj senzitivnosti prema jedinstvenom reagovanju odbrambenih snaga osobe, lek neće biti kompatibilan sa postojećim poremećajem. Ovo se odnosi na određivanje leka u datom momentu. Posle izvesnog vremena, homeopata može (i često se događa) da ustanovi da je lek „uradio svoje“ i da osoba posle njega odgovara slici drugog leka. U skladu sa tim promenama, homeopata će dati drugi lek. Ali, u datom momentu, homeopata će dati samo jedan lek.
4. Četvrti zakon Homeopatije je zakon minimalne doze.
Haneman je otkrio da, kada preparate razredi i snažno promućka, oni zadržavaju svoju potentnost i pored veoma niske koncentracije. Ovo je nazvao potencizacija, a sukcesivno umanjene doze koje je dobijao razređivanjem – potencijama.
Za razliku od zvanične medicine, koja zastupa princip: veća doza – jače dejstvo, homeopatski preparati pokazuju:
1) da niske potencije, odnosno mala razblaženja, imaju kratkotrajno i površno dejstvo;
2) da srednje potencije deluju duže, a da je opseg simptoma na koje utiču širih i dubljih razmera;
3) da su visoke potencije tj. najveća razblaženja, najfundamentalnijeg delovanja, a da se njihov uticaj nastavlja još dugo posle prestanka korišćenja.
Zvaničnoj nauci, sa njenim trenutno dostupnim metodama, teško je da sagleda i objasni kako mikro doze preparata, razblažene i iznad Avogadrovog broja (6,023 x 1023) izazivaju veoma snažne reakcije, čak i kad u rastvoru nema ni jednog jedinog preostalog molekula supstance. Haneman je to objasnio prirodnom logikom, da organizam odbija jake doze leka, a da se, što je razblaženje veće, lek lakše „uklapa“ u organizam i ima jači efekat na energetsko polje svakog živog bića.
Tek u novije vreme, sa napredovanjem informatike i kvantne fizike, moguće je objasniti i početi sa dokazivanjem ovih postulata. Naime, rastvorena supstanca i posle velikog razblaženja, ostavlja svoj otisak u rastvaraču. Taj otisak je energija, koja ima osobinu da se reprodukuje kao informativni sadržaj, a koji odgovara energiji osobe.
Homeopatski lekovi podstiču prirodnu sposobnost organizma da se izleči. Homeopatija pruža mogućnost da se prirodnim putem vrati narušena ravnoteža.
