Uvod
Pre nekoliko godina počela sam da pišem rad na temu „da li je medicina nauka“, sa idejom da obrazložim da nije i zašto nije. Prikupila sam finu kolekciju radova iz nekoliko naučnih disciplina, posložila i klasifikovala, napisala teze i lepo krenula. Dopalo mi se kako je to izgledalo, bilo je dosta koncizno, činilo mi se dovoljno jasnim laicima a istovremeno i naučnim radnicima, kao i lekarima moderne medicine.
Onda odjednom nisam mogla da nastavim. Trudila sam se i mučila, sve ređe se vraćala tekstu, radije prevodeći radove iz oblasti homeopatije, i to me je zbunjivalo. Ne odustajem lako. Imala sam ideju. Utrošila sam podosta vremena za pronalaženje kvalitetne literature. Do jednog momenta mi je u glavi sve bilo složeno, a onda kao da se raspršilo. Rekla sam sebi da ću privremeno obustaviti taj rad. Imam iskustva sa naglim prestankom inspiracije i motivacije.
Pauze su uvek dobre. Kao i kod davanja lekova. Čekaj i posmatraj. Prošlo je nešto vremena dok sam shvatila o čemu se radi. U trenutku odluke bila sam poprilično ogorčena na status homeopatije, mučila me je nepravda. Shvatila sam da nisam bila na sopstvenoj talasnoj dužini. Promenila mi se moja pretežna vibracija, koja je uglavnom pozitivna i afirmativna. Volim da pišem u korist a ne na štetu. Volim da budem za a ne protiv. Ne volim da argumentujem kontraargumentima.
Viša sila me je zaustavila. Da ne trošim vreme i energiju, da se ne zadržavam u negativnom polju, jer kako god pametno i razložno zvučalo, na kraju nikome neće doneti dobro.
A onda nedavno naletim na ovaj miran a ipak glasan i snažan doprinos homeopatiji profesora koji nije homeopata, hemičar je ali se bavi i mojom omiljenom naukom (tik uz homeopatiju).
On je umeo sažeto da objasni, mnogo bolje nego što bih ja, zašto medicina nije nauka i zašto homeopatija to jeste.
Zapravo, tekst je potpisan od strane članova Međunarodnog udruženja za naučnu medicinu AIMSIB, uz blago ograđivanje iz razloga koje ćete pročitati.
Pa, kao što i oni rekoše: uživajte u čitanju.
Homeopatija, medicina, nauka i neznanje
Mišljenje profesora Marka Anrija
Nećemo ponovo predstavljati ovog sjajnog naučnika (1), profesora hemije na Univerzitetu u Strazburu i stručnjaka za kvantnu fiziku složenih materija, prvo i pre svega… vode. Već nam je jednom prilikom ukazao čast detaljnog osvrta u jednom našem tekstu (2), a jasnoću i dubinu njegovih zapažanja trebalo bi da pročita što veći broj ljudi. Nije važno što će mnogi članovi AIMSIB-a biti kritični prema određenim delovima ovog teksta, jer je u njemu izneto lično mišljenje profesora Anrija, koje ne predstavlja generalni stav AIMSIB-a. Pitamo se kada će se ovaj izuzetan naučnik pridružiti AIMSIB-u? Uživajte u čitanju.
Dao sam sebi slobodu da govorim na ovoj debati na izričit zahtev Vinsenta Relikea, a pošto vidim da se moje ime tu i tamo pominje nekoliko puta, i to me je malo motivisalo. S obzirom da sam već objasnio svoj stav o homeopatiji u knjižici od 130 strana, koju je marta 2019. godine objavio Natur’Eau Quant (3), biću kratak. Pre svega, tekst Eduarda Bruzaliona smatram tačnim i sa njegovom analizom se slažem 99,9999%. Takođe, smatram da su njegovi zaključci relevantni i izneti na jasan i učtiv način, gledano sa svakog stanovišta. Čitajući ih, izdvojio sam nekoliko tačaka u kojima mogu da pružim neke elemente odgovora sa svoje pozicije univerzitetskog predavača–istraživača, dakle nekoga ko je vrlo uključen u visoko-naučna istraživanja u hemiji tokom skoro 40 godina.
Tačka 1: Da li je medicina nauka?
Odgovor je glasno „ne“. Razlog je taj što je koren reči nauka latinski glagol „scire“, što znači „znati“. Stoga, prema samoj definiciji reči, onaj ko se bavi naukom želi da sazna i razume. Naučnik može da se suprotstavi neznalici, koji iz mnogo ovde nebitnih razloga, ne želi da zna. Sasvim paradoksalno, dve osobe koriste istu matematiku. Naučnik, kako bi formulisao teoretske modele koji omogućavaju predviđanje budućnosti sa najmanjim mogućim stepenom neizvesnosti, ako zanemaruje tu istu matematiku da bi dobio rezultate verovatnoće bez ikakvog teoretskog razmatranja i ukoliko je verovatnoća blizu 100% i on to proglasi za rezultat, ponaša se kao neznalica. Jer, neznalica misli da je to nužno dobar izbor.
Dakle, neznalicu možemo prepoznati po njegovoj omiljenoj alatki, a to je statističko rezonovanje primenjeno van ikakve teorijske koncepcije.
Sada, lišimo modernu medicinu statističke alatke koja je alatka neznanja, i – šta ostaje? Ne mnogo… A pogledajmo homeopatiju bez statistike, i šta ostaje? Teško da se išta menja. Jer, homeopatija je pre svega znanje stečeno kroz iskustvo. Ovo jasno ukazuje na fundamentalno naučnu prirodu homeopatije. Da to nije slučaj, ja kao naučnik sa ogromnim iskustvom u naučnim metodama, ne bih se ni trudio da je branim.
Homeopatija, kao i sve nauke, rođena je u empirijskom kontekstu sa rudimentarnim teoretskim okvirom skovanim u svetlu opservacija starih više od dva milenijuma. Haneman naravno nije ništa izmislio, jer su 1796. godine sve činjenice već bile tamo, skupljene od antičkih vremena i napisane u mnoštvu dela na mnogo različitih jezika. Dakle, on je samo postavio sintetički okvir mišljenja (svoj „Organon“, prvi put napisan na JEDNOM jeziku).
To je Hanemanu omogućilo da ZNA, bez korišćenja statistike, koji JEDAN lek propisati za lečenje pacijenata. Naglašavam reč JEDAN, jer tu homeopatija otkriva svoj naučni karakter. Propisivanje pacijentu nekoliko lekova, da ih istovremeno uzima, već je priznanje neznanja i neuspeha od strane lekara.
Ali, neophodno je ostati skroman, jer ako je znanje u domenu nauke, uspeh (a u medicini je to izlečenje) potpuno je u domenu umetnosti, jer ljudsko biće (i lekar i njegov pacijent) nije mašina. Dakle, rizikujući da zvučim pomalo staromodno, za mene je medicina pre svega umetnost lečenja u kojoj učestvuju ljudska bića i zato nikada ne može biti nauka, jer je na ovoj planeti nemoguće pronaći dva ljudska bića koja su po svemu slična, od kojih jedan obavlja kontrolu nad drugim koji je predmet eksperimentisanja. Da bi izbegla ovu neizbežnu stvarnost, medicina koristi alatku neznanja: statistiku.
Ovde je kobna greška uverenje da će statistička alatka pretvoriti umetnost u nauku, pri čemu dodavanje neznanja neznanju čoveka zauvek ostavlja neznalicom.
Svi lekari su, dakle, u osnovi umetnici, neki su pravi virtuozi a drugi nepopravljivi zabušanti. Iskreno verujem da je trenutna kriza u svetu medicine povezana sa tim pogrešnim uverenjem da medicina može biti naučne prirode. Budući da nauka zna, onda kad ona pogreši mi imamo pravo da zahtevamo odgovornost. Umetnik improvizuje za sebe i ako pogreši, niko nema prava da ga kritikuje, jer je makar pokušao.
Tačka 2: Šta sa biologijom?
Ako medicina ne može biti nauka, biologija je naučne prirode sa veoma preciznim i efikasnim teorijskim okvirom, čiji je koncept živa ćelija. Upravo u tom konceptu leži njena snaga ali takođe i njena slabost, jer je ljudsko biće skup od 37,2 milijardi ćelija, čemu se mora dodati i 38 milijardi bakterija, prema nedavnoj proceni iz 2016. godine. Jer, dok biologija zna mnogo o tome šta se dešava unutar JEDNE, ona ne zna skoro ništa o tome šta se dešava između dve ćelije, a kamoli između hiljada i milijardi ćelija.
Zamka je u tome što se veruje da razumevanjem kako funkcioniše JEDNA ćelija, neko može da zna kako se ponašaju tkiva ili organi. U tome su nam na raspolaganju veoma zahtevne intelektualne alatke, ali ih koristi vrlo mali broj biologa, dok se većina radije vraća alatki neznanja koja ne zahteva nikakav napor.
Tačka 3: Zadiranje kvantnog rezonovanja
Tu i tamo se pojavljuje čarobna reč „kvantno“, bez istinskog razumevanja šta to stvarno znači. Za lekare, to znači da čim u naučni pristup umešamo skalpele, razne zrake ili čak vibracije, mi time ometamo.
Drugim rečima, nikada ne vidimo stvarnost onakvu kakva jeste, već uvek ometenu činom opservacije. Ne biti svestan ove kvantne realnosti u biologiji može dovesti do razvijanja teorijskih koncepcija koje su potpuno odvojene od stvarnosti.
Ako kojim slučajem ova teorijska razmatranja izobličena opservacijom dovedu do formulisanja lekova za lečenje živih bića, možemo očekivati suočavanje sa velikim propustima. Ovde se možemo samo pokloniti pred neverovatnom mudrošću homeopata, koji svojim brojnim i raznovrsnim pitanjima za dobijanje TOTALITETA simptoma sprečavaju da se poremećaj kod pacijenta svede isključivo na njegov fizički minimum. Što je pitanje beznačajnije i manje u vezi sa zdravstvenim stanjem, pacijent se manje ometa i shodno tome, dobija se značajniji odgovor i otkriva stvarna teškoća koja izaziva simptome. Tu homeopatija otkriva svoju pravu kvantnu prirodu i tu leži njena očigledna izuzetna efikasnost, naravno pod uslovom da je intervju sa pacijentom obavljen u skladu sa pravilima umetnosti i posvećivanjem potrebnog vremena.
Tačka 4: Homeopatija i kvantna mehanika
Postoje tvrdnje da je homeopatska medicina razvijena u očiglednoj suprotnosti sa zakonima fizike i hemije. Želim da razjasnim da su jedini prekršeni zakoni oni koji se nalaze u čisto materijalističkom okviru.
Čim uzmemo u obzir neizbežni dualitet materija/vibracija, podatke za lečenje odmah možemo da postavimo na vibraciju (kvantno polje), gde više nema aktivne materije.
Ovde voda igra ključnu ulogu u prenošenju kodiranih informacija u takozvanim „područjima koherentnosti“, tamo gde materija i vibracije formiraju kvantnu celinu. Zainteresovane upućujem na svoje knjige (4). Ključna tačka je priznati, kao što nam govori moderna fizika kroz teoriju kvantnog polja ili opštu relativnost, da su materija i vakuum dve strane iste stvarnosti i da je vibracioni aspekt ono što ih sjedinjuje.
Nedavni eksperimenti sa homeopatskim lekovima (projekat DYNHOM koji je vodio Mihel van Vasenhoven) pokazali su da u homeopatskom leku osim vode uvek ima i materije, čak i u veoma visokom razblaženju (30 CH). Eksperimenti Luka Montanjea pokazali su da voda pod dejstvom zemljinog magnetnog polja emituje niskofrekventne elektromagnetne signale, koji su u stanju da kodiraju molekul kompleksan kao DNK, na potpuno nematerijalan način.
Sve je očiglednije da homeopatska medicina nije samo voda ili šećer i da imamo teoretske i eksperimentalne alatke da to jasnije vidimo. Ali to zahteva neophodne budžete za finansiranje inovativnih istraživanja. U ovoj tački shvatamo da su glavni vinovnici trenutnih napada na homeopatiju laboratorije koje proizvode i plasiraju homeopatske lekove bez ulaganja ijednog centa u osnovna istraživanja.
Dakle, ako čitamo između redova, ono što je istaknuto u HAS izveštaju nije neefikasnost same homeopatije, već surovi nedostatak fundamentalnog istraživanja u homeopatiji U ODNOSU NA iznose koje ulažu farmaceutske kompanije, a one u proseku za istraživanja izdvajaju 10% svog budžeta.
Kada bi homeopatski proizvođači zaista verovali u lekove koje prodaju, dali bi sve od sebe da dokažu kako njihov lek deluje. Međutim, ulaganje u osnovna istraživanja zahteva određenu hrabrost i, iznad svega, nepokolebljivu veru da se gleda u pravom smeru. Sticanje pozamašnog profita bez ulaganja u istraživanja zapravo odražava visceralni strah da će nauka doneti negativan sud, te stoga i sumnja da bi farmaceutske kompanije to mogle zloupotrebiti, pa otud i veoma stidljiva odluka HAS-a.
Ono što danas ubija homeopatiju je smešan strah od ismevanja koji sve truje.
Koji je smisao raspravljanja i cerekanja kada znamo da se homeopatija dokazuje na terenu već više od 200 godina? Ono što me dodatno uverava je to, što iako je na ivici da nestane u Francuskoj, homeopatija je u Indiji veoma atraktivna.
Tačka 5: Teorija slobodnih radikala
I ja sam jedno vreme bio zanet hipotezom o slobodnim radikalima, a budući da sam specijalista za elektronsku paramagnentnu rezonancu (EPR), naravno da sam pokušavao da saznam da li sukusija može da dovede do pojave radikala.
Svi sprovedeni eksperimenti doveli su do zaključka da slobodnih radikala nema, čak ni u prisustvu rotirajućih zamki koje mogu da uhvate čak i vrlo nestalne čestice.
Zato sam odustao od ovog zanimljivog traga, jer nije bilo dokaza, čak ni tehnikom poznatom po ekstremnoj osetljivosti.
Zaključak
Nadam se da sam malo rasvetlio ovo pitanje, a homeopatama dao nešto samopouzdanja za bitku koja im predstoji u narednim godinama. Moja poruka je da sada nije vreme za sumnju, već za hrabrost.
Bez obzira na to šta govore oni koji kleveću homeopatiju, nauka se nikada ne može upotrebiti kao oružje za uništenje ove veličanstvene medicine. S druge strane, neznanje može ono što nauka ne može, a upravo to se danas događa.
Ako vam kažu „materija“, uzvratite govoreći o „zračenju“. Ako vam kažu „medicina zasnovana na dokazima“, recite da ova nauka datira iz 1990. godine, a homeopatija potiče iz 1796. godine i nauka nikada ništa ne može dokazati. Jedino što nauka može da učini je da stavi van snage preuske teoretske modele, kako bi predložila bolje, opštije teoretske modele. Pošto je teoretski model koji leži u osnovi homeopatije ukorenjen u kvantnoj oblasti fizike, rizik da se ona poništi je veoma mali. Pritisnite industrijalce da konačno počnu masovno da ulažu u fundamentalna istraživanja u homeopatiji. Ukratko, usudite se da budete to što jeste, kompletno, u potpunosti, a iznad svega: ne postavljajte se kao žrtve nepravednog sistema.
Sistem nije ni pravedan ni nepravedan, njega jednostavno vode ljudi koji često igraju na kartu neznanja a ne na kartu znanja.
Jer je mnogo lakše i udobnije biti neznalica nego učen čovek.
Prof. Mark Anri
26. januar 2020.
Beleške i izvori:
(1) UMR 7140, možete pronaći ovde: natureauquant@gmail.com
(2) https://www.aimsib.org/2019/11/24/quand-le-sage-designe-la-lune-limbecile-regarde-le-doigt/
(3) Henry M. “L’homéopathie, la physique et la chimie des hautes dilutions” 2019, Ed. Natur’Eau Quant
(4) uključujući neizostavno
Voda i kvantna fizika – ka revoluciji u medicini
Autor teksta: The drafting of AIMSIB
Izvor:
